„Завичај онлајн”
Пројекат Завичај онлајн“ је пројекат Народне библиотеке-Бечеј, из области културног наслеђа и библиотечко-информационе делатности, реализован уз подршку Министарства културе и информисања, у периоду од маја до децембра 2021. године. Циљ пројекта била је реализација истраживачко-документарног рада на тему упознавања са биографијама жена из бечејске историје чији је рад и допринос на пољу културе, књижевности и активизма био од општег друштвеног значаја. Активности су реализоване кроз истраживачки рад младих: Александра Чиплић, Даниел Мартинко, Јована Погранчић и Далибор Пајић. Пројекат је уживао подршку Канцеларије за младе општине Бечеј и Бечејског удружења младих (БУМ), а реализован је под стручним вођењем и саветовањем менторки др Жарке Свирчев и Татјане Драпшин. Координаторка пројекта је Маријана Ђаковић, а одговорно лице Ђијанта Ловаш.
Уводна реч менторке
Истраживачки рад у оквиру пројекта ,,Завичај онлајн“ утемељивао се у интердисциплинарном укрштању методолошких и хеуристичких поступака. Њихов избор усаглашаван је сходно релевантној и доступној грађи, компетенцијама и интересовањима учесника, те задацима и циљевима пројекта. Писање биографија жена подразумевало је прецизно осмишљене истраживачке кораке: оквирно упознавање са животом и радом жена, те предочавање друштвеног, културолошког и стваралачког контекста који су учесници стекли у разговорима са менторкама. Стечено знање приликом радионичарских и консултативних сусрета учесници су продубљивали самосталним истраживањем електронских извора и грађе, ослањајући се на референце које су им понуђене од стране менторки, али и до којих су дошли самосталним истраживачким радом. Локални контекст учесници су осветљавали консултовањем доступне грађе у градским институцијама, попут архиве и музеја и разговором (интервуисањем) локалних стручњака за предмет њиховог истраживања.
Укрштањем теренског, односно архивског истраживања и обрадом примарне и секундарне литературе, створена је платформа за приступ писању биографија. Обликовање биографија ослоњено је на методологију феминистичке историографије и културе сећања, односно на методологију писања феминистичке биографије са чијим дискурзивно-методолошким принципима су учесници упознати у разговору са менторкама.
Др Жарка Свирчев
Пројекат ,,Завичај онлајн“ – видео (ZOOM дискусија)
Јулка Хлапец Ђорђевић
Јулка Хлапец Ђорђевић (1882–1969), српска/југословенска књижевница, социолошкиња и филозофкиња, феминисткиња, критичарка, активисткиња и преводитељка. Јулка Хлапец Ђорђевић је била изузетна интелектуалка, критичарка и полемичарка, једна од најобразованијих жена 20. века у српској/југословенској култури.
Рођена је у Бечеју, где завршила основну школу. Школовање је наставила у Бечу. Докторирала је са свега 24 године, поставши прва жена доктор филозофских наука у Аустроуграској. О њеном узорном образовању сведоче и бројни језици које је говорила и на којима је писала: енглески, немачки, мађарски, чешки и француски. Највећи део живота провела је у Чешком, земљи порекла њеног супруга, Здењка Хлапеца. Kњигу Студије и есеји о феминизму посветила је својим ћеркама. Феминистичка мисао Јулке Хлапец Ђорђевић формирала се у првој половини 20. века, а њене идеје су биле комплементарне европском мишљењу, у дослуху са њим и део њега, представљајући најпрогресивнију струју тог времена. Међу првима је теоријски и научно утемељено говорила о темама какве су положај жене у друштву и право на рад, јавно деловање жене кроз историју, контрола рађања (у чему је видела предуслов сваке еманципације), сексуалност и еротика. Своје идеје образлагала је и бранила у оновременој југословенској периодици (Женски покрет, Живот и рад, Жена данас, Мисао) и књигама Судбина жене. Kриза секусалне етике (1930), Студије и есеји о феминизму (1935), Студије и есеји о феминизму 2: Феминизам у модерној књижевности (1937), З цест по домовě (Југославие) (1936) и Феминистицкé úвахy: K. феминистицкé проблематице (1937).
Прва генерација феминисткиња у Србији била је повезана са револуционарним национализмом средине 19. века и захтевала је право на рад, образовање, излазак из приватног и јавно деловање жена. Припаднице друге генерације, којим припада Јулка Хлапец Ђорђевић, овим захтевима придружују захтев за корениту промену породичних и друштвених односа, размишљања о односу феминизма према национализму, интернационализму и пацифизму, о женским политичким правима и слободама, о браку и сексуалној етици.
О пионирки феминизма међу Србима, Драги Дејановић, прву студију написала је Јулка Хлапец Ђорђевић, одајући почаст њеној храброј борби за равноправност жена. И сама Јулка Хлапец Ђорђевић била је неустрашива боркиња за женска права у изузетно патријархалној и конзервативној средини, често нападана и оспоравана. Време је показало да је њена концепција феминизма још увек актуелна и релевантан темељ на ком се могу градити и савремене политике покрета. У својим прозним књигама Јулка Хлапец Ђорђевић укључује феминистичке идеје, и то доминантно и експлицитно у роману Једно дописивање и спорадично у књизи поетске прозе и путописа, Осећања и опажања. Сиже, заплет и јунакињу свог романа Једно дописивање Јулка Хлапец Ђорђевић изграђује у складу са сопственим теоријским идејама.
Љубавни заплет гради тако да њиме преиспитује форму традиционалног брака и залаже се за нову љубавну и сексуалну етику, а главну јунакињу, Марију Прохаскову, гради као тип нове, модерне, образоване, самосвесне жене. Роман Једно дописивање доступан је савременој читалачкој публици у новом издању – приредила га је 2018. године историчарка књижевности Јелена Милинковић.
Драга Дејановић
Хронолошки преглед живота и рада Драге Дејановић
1840 – Драга Дејановић, односно Драгиња Димитријевић, родила се 18. августа у Kањижи као друга ћерка Софије и Живојина Димитријевића.
1853 – Због проблема са очима, Драга је приморана да напусти школовање у институту Вижиков у Темишвару. Искуство стечено у институту послужиће јој као основ за критику институција, односно васпитно-образовне праксе намењне девојкама.
(око) 1856 – Породица Димитријевић сели се у Стари Бечеј. Убрзо након тога Драги умире мајка, те она преузима бригу о домаћинству и млађој сестри Марији.
1861 – 8. јануара удаје се за бечејског учитеља Михаила Дејановића упркос очевом неодобравању. Ипак, након неколико недеља брака, због неслагања карактера, Драга са враћа назад у очеву кућу. Драгин отац је био адвокат, те су били имућна породица, што је Драги омогућило квалитетно школовање у иностранству. Одлази заједно са сестром Маријом у Пешту. Боравећи код рођака Стевана Поповића, студента права и питомца Текелијанума, упознаје се са либерално оријентисаном српском омладином, будућим члановима покрета Уједињена омладина српска (1866-1971), чија ће и сама активисткиња бити.
1862 – Објављује прву песму, „Сестри“, у листу Даница. У истом листу објављује чланак „Зла срећа девојачка“, први феминистички есеј на српском језику. Приповетку „Несретна мати“ такође објављује у Даница. Поптписује свој надимак или апоконим, Драга Д-ћа, Д. Д-ћа, Д-ћа и Драга. Постаје чланица ансамбла Српског народног позоришта и 15. августа ступа први пут на сцену у улози Роксанде у Бенедиксовом Доктору Зољићу. Наступала је пред новосадском, панчевачком, земунском и осјечком публиком. Играла је у десет позоришних комада: Вампиру у чизмама и Војничком бегунацу Сигетија, Сеоби Србаља Ђуре Јакшића, Пољариковом Инкогниту, Стеријиним комадима Невин не може да страда и Владислав, краљ бугарски (Kосара), Kоцебуовом Дар-мару (гђа Драгуљевићка), Сиротици из Новог Сада (гђа Селена), Заручнику и невести (гђа Савићка) и Молијеровом Силом болесник (Белина). Драгине изведбе нису прошле незапажено о чему сведоче похвале и мање похвалне оцене оновремене позоришне критике.
1863 – Напушта Српско народно позориште и приступа београдском Народном позоришту. Поред глуме, почиње да се бави преводилачким радом. Превела је са немачког језика Ђаволског певача који је изведен у част рођендана кнеза Михаила 4. септембра. Спомен на Драгин боравак у Београду оставио је Ђура Јакшић у писму, датираном 12. децембра 1863, Ђорђу Поповићу, уреднику Данице, осврћући се на критику песме М. П. Шапчанина Панте Срећковића: „Срећковић такођер се упутијо да коју мудру рекне: те ти с‘ тим ваљда све славује поплаши у врту твоје Данице? Невидим Лазу [Kостића], Миту [Поповића], Милољуба [Ђорђе Бугарски] И све друге Мило, Драго и Савољубе? где су? Зари х је могла тако поплашити једна опора реч? дивно чудо! Да их све једна жена нађача: Драга Димитријевић она се јуначки држи, И као да се поправља? Kо зна, можда И клима има уплива на њено душевно расположење? Летос кад сам се оно неколико дана у Београду бавијо састајао сам се И с‘’њом – онда је још са Пајом Степићем [управитељ путујућег позоришта] у једној кући становала – пак ми Паја вели: да је по свој прилици неког обожаватеља нашла а И по песмама судећи као да јој срце силније куца?”.
1864 – Враћа се у Бечеј и мири се са мужем.
1867 – Неколико дана по рођењу умире јој син Дејан.
1869 – Излази јој збирка песама Списи.
У листу Матица, у којем објављује поезију, даје оглас за претплату на други том својих списа – Ускок Kариман, приповетка из црногорског живота. Финансијске тешкоће онемогућиле су јој објављивање књиге. Објављује есеј „Две три речи нашим Српкињама”, отпочињући зрелу фазу свог феминистичког ангажмана, залажући се за образовање, радну еманципацију и стицање економске независности жена. Сарадница је Заставе. Извештава о изборима у Бечеју и првој српској учитељској скупштини такође одржаној у Бечеју, оштро критикујући наставу веронауке у школама.
1870 – Сачувана су два писма Драге Дејановић Антонију Хаџићу из овог периода. У њима га Драга обавештава да ради на есејима „Еманципација Српкиња” и „Српским мајкама”, односно настоји да одговори сарадњу са Матицом И Младом Србадијом. Драга се жали што јој је динамика писања успорена јер има превише обавеза у кући. Такође, обавештава Хаџића да не може чешће да му пише „због моје сиротиње”. Матица штампа есеј „Еманципација Српкиња”. Током боловања супруга, одмењује га на послу учитеља. Припрема се за полагање ванредног испита у сомборској Учитељској школи. На годишњој скупштини Уједињене омладине српске Драга Дејановић је подржала предлог Светозара Марковића. Он је са групом својих истомишљеника захтевао да се рад УОС реорганизује у складу са новим начелима, истичући да сваки члан друштва „без разлике пола, који ради И привређује у друштву мора уважити сва права без разлике. По овоме омладина признаје потпуну равноправност мушкиња И женскиња а сматра као прву потребу да се женскињу придаду једнака права на рад као И мушкињу.”. Предлог је изазвао бурну реакцију – Светозар Милетић је, на пример, тражио да се изостави реч потпуна, а Михаило Полит-Десанчић је тражио да се тај члан у потпуности изостави јер се, по његовом мишљењу, саме жене не боре за своја права. Драга је реаговала на изјаву „брата Полита”, оградивши се од ње, и предложила да се Црквено-народни сабор у Kарловцима заложи за упис девојака у Учитељску школу у Сомбору. Есеј „Српским мајкама” објављује у Младој Србадији. Након рођења ћерке Десанке, Драга умире 25. јуна, не напунивши 31. годину живота. Неколико дана уочи Драгине смрти, Црквено-народни сабор у Kарловцима је донео одлуку да се оснују три више српске девојачке школе у Новом Саду, Сомбору и Панчеву.
„Гласам за љубав” по роману Гроздане Олујић: https://www.youtube.com/watch?v=DBpknIsq34A